Preseljenje u drugu zemlju nosi sa sobom mnogo uzbuđenja i izazova, uspe da zatalasa krivulju života i donese preokrete u životnoj priči koji se ne bi desile ostankom u istoj kulturi.
Postoje teorije interkulturnog prilagođavanja koje govore o univerzalnim fazama kroz koje osoba prolazi tokom susreta i prilagođavanja na novu kulturu. Ovde ne želim da pišem o tome. Ukoliko nekoga zanima može se pročitati više u npr: Oberg, K. 1958. Culture shock and the problem of adjustment to new cultural environment, Washintong D.C., Department of State.
Takođe, ne želim da pišem o savetima, popularnim “tips and tricks” kojih ima obilje na interenetu. Između ostalog, meni nisu mnogo pomogli.
Ja želim da podelim svoje iskustvo i iskustvo ljudi koje sam upoznala na tom putu. Dok sam još intezivno istraživala ovu temu, toga je najmanje bilo u ponudi. Do ovih priča sam dolazila tek kroz prijateljstva koja sam gradila. Iskustva drugih, njihove autentične priče sa svim svojim usponima, padovima i strategijama, su mi bila dragocena.
Moj prvi veliki sudar sa novom kulturom bio je kada sam se preselila u Hong Kong. U to vreme bila sam još uvek na edukaciji iz konstruktivističke psihoterapije. Sa sobom sam u koferu ponela svoj sistem konstrukata (znanja, veština, uverenja) koji su bili moja mapa za snalažanje u svetu koji sam do tada poznavala. Kada smo se iskrcali i ja otpakovala svoju mapu imala sam po prvi put tako dramatičan doživljaj da moja mapa neće baš mnogo koristiti u novoj sredini. Samo 13h leta je delilo moje iskustvo da znam kako se krećem po ulicama, gde izvodim dete, šta jedem i gde kupujem hranu, ko su moje kolege, prijatelji, kako me oni vide, kakav sam profesionalac, za koga glasam i koje političke emisije pratim, gde idem na letovanje, kada je nebo plavo i šta se dešava posle oluje, koliko ima godišnjih doba, šta me veseli a šta me rastužuje, kako se sklapaju i kako se održavaju prijateljstva, o čemu ljudi vole da pričaju, šta je smešno a šta neprikladno...
Posle tih 13 sati horizont nije bio tamo gde sam ga tražila, ulicama se nije hodalo nego po zgradama, gužve na ulicama i redovi kakve nisam videla, mirisi i isparenja koja nisam mogla da prihvatim jer su izazivala mučninu, more je mirisalo drugačije, nebo je usred leta bilo sivo stalno, posle kiše nema rashlađenja nego još više toplote, deca se ne igraju napolju po parkovima, ja nikoga ne poznajem, ja nemam posao…
Shvatila sam da ću lutati i doboko verovala da neću zalutati. Ono što tada nisam znala je odgovor na pitanje “Kako će nova mapa izgledati ? U prvih godinu dana nisam imala ni jedan kontakt u novoj sredini sa ljudima koji imaju bilo kakve veze sa Srbijom. Ovu situaciju sam videla kao svojevrstan eksperiment - moje "ja", po prvi put je bilo u situaciji u kojoj nema zajedničkih značenja koja su prihvaćena kao “opšte istine” unutar jedne zajednice. Ne samo to, moje ja se gradilo unutar manje-više poznate matrice socijalnih interakcija i uloga 30-tak godina. Sada u novoj sredini, matrica se gradi, kako sam doživljavala, gotovo od početka. To je drugo pitanje koje sebi postavljam i koje će usmeriti moje traganje za odgovorima. Ko sam ja u novoj sredini? Ko sam ja na nematernjem jeziku. Kako me drugi vide?...Da li ono kako će me ljudi ovde videti ima veze sa onim kako me vide ljudi kod kuće?...
Sve te početne senzacije, milion pitanja koja su mi uzdrmavala identitet stvarale su mi osećaj izgubljenosti.
Ljudi sa kojima sam počinjala da se družim u početku nisu mi mnogo pomagali. Nismo delili istorijski kontekst, oni su dolazili iz dominantnih zapadnih kultura, govorili su na svom maternjem jeziku. Osećala sam kao da konstantno igram na tuđem terenu nespretno pokušavajući da se izrazim i pronađem svoj glas.
Sve je ukazivalo da je moja krivulja krenula nizbrdo a onda se neko vreme kretala kroz minus!
Početne strategije da izađem iz minusa bile su mi ili “da budem ista kao kod kuće” ili “da se prilagodim i postanem sličnija onima koji me okružuju”. Brzo sam shvatila da ista kao pre neću uspeti da budem. Jezik mi je oduzeo tu strategiju - na stranom jeziku je teško biti isti. Sa druge strane, gotovo je nemoguće voditi isti život u potpuno drugačijem okruženju.
Druga opcija, posličniti se sa drugima, značila je potpuno uranjanja u teme i prakse koje mi nikako nisu ležale. Prihvatanjem te opcije imala sam utisak da ću izgubiti sebe, svoja interesovanja i vrednosti.
“Ili-ili” opcija nije radila za mene. Ova opcija vodila je još jednoj opasnosti, a to je, da i sebe i druge počnem da vidim kao “ili-ili”- ili topli, ili hladni; ili uspešni, ili neuspešni; ili površni, ili dubokoumni, ili prilagodljivi ili neprilagodljivi.
Drago mi je da nisam dugo ostala na ili-ili izboru jer bi to značilo ukopavanje u početnim pozicijama, a samim tim i propuštanje prilike da se iskusi u punom kapacitetu novo i drugačije.
Sećam se tačno početka preokreta iz minusa. Dobila sam zbirku fotografija Hong Konga. Na svim fotografijama su slike neba sa nivoa ulice na kojima neboderi, inače vertikalni, iz tog ugla dobijaju horizontalni plan stvarajući percpetivnu iluziju. Umetnik se maestralno poigrao našom percpecijom i otvorio nam prostor koji se činio da ne postoji- vertikalni horizont.
Kako umetnost može da otvori nove uglove gledanja! Vertikalni horiznot je izlazak iz “ili-ili” i ulazak u “i-i” univerzum - "I horiznontalan i vertikalan"; "i svoj, i pripadati"; "i prilagođen i neprilagođen”.
Pokušala sam da se krećem upravo kroz taj univerzum- više istraživala a manje sudila, bila strpljiva čak i kada je nešto nejasno, dozvolila sebi da budem i ono što sam mislila da nisim, davala šansu i otvaranje čula za nove ukuse, mirise (na kraju ipak zavolevši miso supu:)
Za mene, do tog iskustva, vertikalni horizont nije mogao da postoji- ni teorijski, ni praktično, nikako! A onda mi ga je Hong Kong pokazao! U mojoj glavi su počele da se kombinuju do tada nemoguće kombinacije i time su se srušile neke stare tarabe i otvorio potpuno novi prostor. Počela se stvarati nova mapa. Istraživanje i savladjivanje koraka po koraka u mapiranju nove teritorije učinilo je svet nekako manjim, a samim tim i mene većom...
Nisam ostala ista, a nisam se ni potpuno prilagodila… Promenila sam se, a na horizontu i dalje ličim na sebe…