Stvaljanjem selfa u centar vrednosnog univerzuma, individualizam je, sa jedne strane, doneo dosta u smislu emancipacije individue. Sa druge, napravio je i implicitni pritisak odgovornosti koje su vrlo često i izvan kontrole individue i time ga učinio vulnerabilnijim. Ako je self vrhunska vrednost, kako onda razumeti smrt. Šta je smisao života? Smisao se u prošlosti tražio izvan selfa- u religiji, ideologiji, porodici. Doprinos idejama i angažovanje u praksama koje nas mogu nadživeti donosio je osećaj olakšanja u pogledu sopstvene konačnosti. Danas se strah od smrti pobeđuje zdravom hranom, vežbanjem i botoksom. “Self care” je postao zamena za spiritualnost. “Self care” je kao praksa sigurno doprineo podizanju svesti o prednostima zdravog stila života, prevenciji bolesti.
Međutim, doneo je po mom skromnom mišljenju još dve stvari koje nose više štete nego koristi. Prva, čini mi se očiglednija, je da briga za sebe ide ruku pod ruku sa potrošačkim mentalitetom- ona se može kupiti. Kao takva zauzima različite oblike, forme i trendove a ogleda se u kupovini čija semenki, goji bobica, plaćanja teretana, joga kurseva, i retreat paketa, detoks sokova, organske kozmetike (samo nikako da razumemo šta je tačno organsko u kozmetici).
Time i briga o sebi postaje nekako privilegija već privilegovanijih, a oni koji nemaju mogućnost da je plate dobiše poruku da i ne brinu dovoljno za sebe i svoje zdravlje, što izaziva u njima reakciju da se osećaju pomalo ili mnogo krivim, pa da bi je ublažili oni proglasiše “self care” pomodarstvom, a sa tim nekako odoše i benefiti koji on donosi. Sa druge strane, onima koji ga posvećeno praktikuju,usađuje se lažno obećanje da će umaći starenju, bolesti i smrti, te da je kontrola u njihovim rukama. Gde je odgovornost tako velika i pritisak raste. Neretko sam viđala da “self care” u svom izvođenju postaje “self torture”- ljude koji sebe maltretiraju da bi se brinuli o sebi (u već prenatrpane rasporede dodaju xy sati vežbanja, pa jure sa posla u teretanu, ili ne mogu da se opuste na odmoru jer nisu u mogućnosti da naprave najzdraviji obrok, ili gladnim stomacima daju samo sokove prepune šećera, organskog doduše, ili pređu pola sveta da bi naučili da dišu, ili stalno mere neke vitamine ili oligoelemente u svojoj krvi i stalno su na suplementima jer ih nemaju dovoljno...).
Tako od ideje o zdravijem, mirnijem i balansiranijem životu dođosmo do još zahtevnijeg i stresnijeg, iskreno se ne zapitavši “da li ovo meni doprinosi ili oduzima od kvaliteta života?” Kod nekih ljudi odogovor će biti “Da!” oni treba da nastave. Za neke će biti “Ne!” i onda bi trebalo razmotriti neki alternativni način “brige o sebi”. Da se vratimo malo unazad pre pomame, “self care” se svodio na prošetati, biti napolju jesti raznovrsnu hranu u umerenim količinama (jedan burek neće nikoga ubiti, ali jesti burek svakog dana nije baš dobra ideja) ići na preventivne preglede voleti nekoga Nema zahteva za skupom opremom, oligo nutritijenata, plaćanja treninga... A da probamo opet tako? A kada zastrašujuće pitanje “Zar ja da umerem” (“Nobl”, Konstrakta) provali u našu svest, ne pokušavati da pobegnemo zešćim trkom na trci za trčanje, već postaviti sebi kontra pitanje “S obzirom na ovu neprijatnu činjenicu, da li ću radije nastaviti da trčim ili raditi nešto drugo?” Ako je odgovor “Da”- nastaviti sa trčanjem Ako je odgovor “Nešto drugo”- raditi to nešto drugo...