Potražila je moju pomoć, kako je rekla, zbog paničnih napada kada bi probala da guta čvrstu hranu. Nastupili su, kako mi je rekla, odjednom, prilikom obroka. Imala je utisak da joj se zalogaj zadržao u grlu i da je tu ostao. Preplavilo je osećanje straha i otrčala je kod doktora da proveri. Sa fizičke strane je sve bilo u redu. Onda je odlučila da potraži psihološku pomoć.
Opis simptoma u meni je budio dosta asocijacija kojima je zajednička bilo “ne mogu više”, telo je odbilo ijedan više “zalogaj”. To značenje moglo je biti samo moje i nemati nikakvu vezu sa osobom koja je ispred mene. Stavila sam ga sa strane kao jednu od mogućih interpretacija.
Da bih proverila šta je njeno značenje, umesto da pričamo o tome, tražila sam joj da na sledeću seansu donese sliku onoga kako sebe vidi sada i kako otprilike zamišlja sebe posle psihoterapije.
Na sledeću seansu došla je sa dve slike. Slika raspukle vaze je bila ono kako sebe sada doživljava. Saksija sa biljkom je slika kako vidi sebe na kraju.
Bila sam zapanjena i snagom i jasnoćom poruka koje su izlazile sa tih slika. Intuitivno sam pozvana da konstruišem priču o monolitnosti u svoj svojoj lepoti koja je reperezentovana vazom i nekoj krhkosti tog fascinatnog monolita. Sa druge strane, druga fotografija je zvala na podršku, oslonac i negu kako bi se održala živim ta biljka u saksiji. Počela sam da proveravam značenja koja sam izvukla sa fotografija njom…
Ona se nalazila već nekoliko godina zemlji koja nije njena zemlja porekla. Dobila je sjajnu kariernu priliku u inostranstvu. Iako su prvi psihološki problemi krenuli još kod kuće, mislila je da će otvaranjem novog životnog poglavlja dobiti novu perspektivu i direkciju i to sve u zemlji koja je nudila mnogo više sigurnosti. U samom startu, tako je i bilo. Dobila je novu energiju i motivaciju.
Ipak, kako je vreme prolazilo, nekako nije uspevala da dobije svoj glas. Karijera nije tekla ni onim tokom kojim je zamislila, u druženju su njena interesovanja bila neprepoznata, njene inicijative su dobijale mlak odgovor… Došli su i problemi sa vizom… Godine su prolazile u nastojanju da pripada i sve više je gubila snagu i sopstveni glas.
Osvrtala se za sobom i sećala se kako je to nekada bilo. Sve joj je išlo lako i imalo smisla. Bila je prepoznata gde god se kretala. Svaka njena inicijativa izrodila bi bar nekoliko novih. Sve je sa svim je bilo povezano- ako učim jezik to je zato što želim da putujem i otkrivam nove svetove, ako ih otkrijem, onda ću o tome pisati, ako pišem ljudi to čitaju, to što ljudi čitaju znači da treba dalje razvijati incijative, to mi dalje ukazuje da sam ja potrebna i vredna nekom društvu, ako jesam- to me zove da se još više angažujem. Svi planavi su se realizovali bez većih teškoća, nije bilo potrebe za “planom B”.
To je ta monolitna lepa vaza. Čvrsta. Samo se postavi i osvaja prostor. Ima svoju upotrebnu, ali i estetsku vrednost.
Sa druge strane, na njoj piše “lomljivo”. To se ne vidi dok ne krene u transport (transport=promena okolnosti). Ona ne dolazi sa uputstvom za upotrebu. Sve je jasno dok neko ne krene na nju čekićem ili je slučajno obori na pod. Ali vazu, kada se jednom razbije, gotovo nije moguće dalje sastaviti.
U novu sredinu došla je u jednom komadu ali nevidljivim oštećenjima, nekako i sama zaboravivši oznaku “fragilno” na sebi. A drugi, pošto nisu svedočili “transportu”, nisu ni razmišljali o mogućoj fragilnosti. U novoj sredini, kako se pokazalo, nije je bilo moguće samo postaviti da ona sama po sebi zauzme svoj prostor. Stilski ili gabaritima, to ne znamo, ona nije “legla” potpuno novoj sredini. Trebalo je nekako je prezentovati, objasniti, preoblikovati- a vaza se ne da oblikovati… Tako su je, u različitim okolnostima, gurali čas u jedan, čas u drugi kraj… I najzad je pukla… Pucanjem je izgubila svoj identitet.
Sa moje strane, kao njenog terapeuta, bilo je izazovno da ponudim put popravka vaze. Tim putem - nekim lepljenjem, činilo mi se nemoguće stići daleko. Intezivno sam razmišljala bukvalno o vazi i šta uraditi sa slomljenom vazom. I onda mi je palo na pamet! Mozaik!
To je za mene bio prvi “turningpoint” u našem radu. Ideja o mozaiku nekako je odmah otvorila jedan novi pravac. Treba da sastavimo novu celinu od delova, ali ne nasumično lepeći jedan po jedan, već pažljivo i odabrano osmišljavati upotrebnu i estetsku vrednost svakog od njih. Ovo je bila drugačija “logika” od one na kojom se ona do tada vodila. Do tada, ona se vodila samo “logikom” celine kojoj je bilo nemoguće oduzeti ili dodati nešto a da se ne naruši. Drugim rečima, postojao je samo plan A kao opcija. Umela je da vozi samo autoputem u šestoj brzini a da se ne “polomi”. A kada su putevi postajali uski i neravni šesta brzina nije radila.
Nova logika kojom smo počeli da se krećemo bila je više fragmentisana - od raspoloživih delova počele smo da gradimo manje celine, specijalno ih dizajnirajući za različite kontekste (porodica, posao, nacionalni identitet, partnerski odnosi). Planu A dodali smo planove B, C… Kretale smo se i kroz tunele, prelazile barikade isprobavajući različite strategije. Delove mozaika bilo je lakše sačuvati na takvim putevima nego celovitost vaze. Mozaik smo preslagale kao kaleidoskop čineći da se glomazni ideali prelamaju u izvodljive ideje.
Bilo je u tom procesu i zastoja i naleta inspiracije, i suza i smeha, ali smo se sve vreme kretale ka boljem, fleksibilnijem, izbalansiranijem, mirnijem. Već na pola procesa simptomi su nestali. Iz mog ugla, sve intervencije su se dešavale tako lako, iz njenog, verujem teže. Iz mog ugla trebalo joj je baš samo malo podrške, kako mi je onom slikom rekla…
P.s. I dalje smo u kontaktu. Ona je dobro. Panika se nikada nije vraćala. Ne liči više na vazu sa početka svoje priče, ali nije ni lomljiva. Njena moć sada je mnogo suptilnija- mora se pažljivije gledati i sa svakim pogledom otkrije se po neki novi ugao što joj daje jednu slojevitu lepotu.
Ponekada joj se odlomi po koji komadić iz mozaika pa bude neraspoložena, a onda samo doda nekim novi delić koji je našla u novoj sredini…